Žensko zdravlje

Zdravlje žena

MENOPAUZA

Menopauza je potpun prekid menstrualnog ciklusa i nastaje godinu dana nakon poslednje menstruacije, a traje do kraja života. Period postepenog odumiranja funkcija jajnika traje od pet do deset godina i obuhvata peri-menopauzu, menopauzu i postmenopauzu. Menopauza predstavlja završetak reproduktivne sposobnosti žena, a uzrokovana je hormonskim promenama. Radi se o prirodnoj pojavi koja se javlja kod starijih žena usled iscrpljivanja funkcije jajnika. Tokom perioda menopauze dolazi do velikih promena u načinu funkcionisanja organizma žene, ali i do promena koje utiču na kvalitet života jer pored fizičkih poteškoća, javljaju se psihički problemi koji narušavaju svakodnevno funkcionisanje.
Simptomi

Osnovni znak koji ukazuje sam početak menopauze je neredovna menstruacija, koja u početku može da se javlja i češće nego obično, a zatim će pauze između dve menstruacije biti sve veće. Dodatni simptomi, koji nastaju kao posledice variranja u količini izlučenih hormona, su: pojava valunga, noćno znojenje, promene raspoloženja, nesanica, glavobolje i ubrzani otkucaji srca. Neće sve dame osetiti sve simptome, niti će intenzitet simptoma biti kod svake od njih isti, pa će tako najosetljivija grupa biti one žene koje su imale intenzivne simptome u predmenstrualnom sindromu (PMS) i one kod kojih se javila postporođajna depresija. Ova grupa žena je zapravo najosetljivija na promene u hormoskom statusu.

Epidemiološki podaci kažu da čak 75-85% žena oseća simptome koji im manje ili više utiču na kvalitet života i radnu sposobnost. Iako bi zdravstveno stanje i unapređenje zdravlja u menopauzi trebalo da bude prioritet svake žene, većina njih ne obraća dovoljno pažnje i ne reaguje adekvatno na simptome koje nikako ne bi trebalo zanemariti jer posledice istih mogu biti mnogo opasnije. Usled smanjenja produkcije estrogena dolazi do gubitka kolagena, pa tako kod žena u menopauzi dolazi do stanjivanja kože i kose, pojave bolova u zglobovima i mišićima, ali daleko ozbiljnija posledica je pojava osteoporoze, odnosno smanjene gustine kostiju, koja povećava rizik od nastanka preloma čak i pri bezazlenim udarcima i padovima. Smanjenje količine estrogena u organizmu će dovesti i do smanjenog lučenja serotonina, hormona koji ima značajan uticaj na raspoloženje, pa se iz tog razloga tokom menopauze mogu javiti napadi panike i depresija.

Dijagnoza

Menopauza se može dokazati na osnovu potvrde pacijentkinje o izostanku menstruacije u poslednjih godinu dana ili duže. Pomoć lekara trebalo bi potražiti čim dođe do neredovne menstruacije ili ako se jave prvi simptomi klimaksa, kako bi se na vreme započela adekvatna terapija i u što većoj meri poboljšao kvalitet života. Dijagnoza se postavlja na osnovu rezultata hormonskih i osnovnih analiza, ginekološkog i internističkog pregleda, mamografije i ultrazvuka dojke. Menopauza se najčešće javlja u razdoblju između 45. i 55. godine. Ne treba je doživljavati kao bolest, već kao proces privikavanja organizma na novonastale promene.

Terapija
Postoje mnoge ne-farmakološke mere kojima žene mogu sebi pomoći u ovom periodu. Neke od njih su: redovno vežbanje, prestanak pušenja, smanjenje unosa kofeina, šećera i alkohola, i adekvatna priprema za noćni san, koja podrazumeva smanjenje osvetljenja u prostoriji, izbegavanje gledanja u televizor ili mobilni telefon pre odlaska na spavanje itd. Kroz brojna ispitivanja koja su sprovedena, stručnjaci su došli do zaključka da bi i adekvatna suplementacija umnogome pomogla ženama da lakše prebrode ovaj period i uspore nastanak mogućih komplikacija.

PCOS – Sindrom policističnih jajnika

Sindrom policističnih jajnika (PCOS) je najčešća hormonska bolest kod žena u reproduktivnom periodu čija se incidenca procenjuje na čak 8-18% populacije, odnosno, smatra se da svaka deseta žena ima ovaj problem.
Simptomi
Sindrom karakteriše niz udruženih simptoma, od kojih su najčešći: uvećani jajnici sa brojnim vodenim cistama, poremećaj menstrualnog ciklusa, pojačana maljavost, pojava akni i gojaznosti centralnog tipa, opadanje kose i smanjena otpornost ciljnih organa na insulin (insulinska rezistencija).
Dijagnoza
Tačan uzrok nastanka PCOS-a nije još uvek potpuno jasan. Poslednjih godina uočena je povezanost sindroma policističnih jajnika i povišenog nivoa insulina koji po nekim stručnjacima predstavlja centralni događaj u nastanku i razvoju PCOS-a. Dijagnozu svakako uspostavlja ginekolog nakon ultrazvučnog pregleda i anamneze bolesti.

Veoma često se događa da žene godinama ne prepoznaju ovo oboljenje ili da ga ne leče, što može dovesti do brojnih ozbiljnih posledica, među kojima su povećana incidenca spontanih pobačaja, kardiovaskularni problemi i povaćan nivo masnoća u krvi, koji pacijentkinju uvodi u metabolički sindrom. Zato je važno da žene ne ignorišu nijedan od simptoma koji uoče kako bi problem što pre bio dijagnostifikovan i kako bi se krenulo sa lečenjem.
Terapija

Pristup lečenju PCOS-a je individualan i zavisi od godina pacijentkinje, poremećaja ciklusa, nivoa insulina, gojaznosti, želje pacijentkinje za trudnoćom itd.

URINARNE INFEKCIJE

Urinarne infekcije su infekcije koje se najčešće javljaju kod žena i spadaju u najčešća infektivna oboljenja, odmah posle respiratornih infekcija.

Urinarne infekcije delimo na akutne, koje nastaju naglo sa burnom simptomatologijom i hronične – laganog toka koje traju duže. Postoji podela i na komplikovane i nekomplikovane, pri čemu kod komplikovanih urinarnih infekcija postoji neka patofiziološka ili anatomska predispozicija da nastane infekcija. Obično se takva infekcija leči duže ili snažnijim antibioticima kao što je to slučaj kod dijabetičara, imunokompromitovanih pacijenata, obolelih od malignih bolesti, kod pacijenata koji imaju kamen u mokraćnim kanalima ili neku urođenu ili stečenu anomaliju urinarnog trakta i dr.

Neke urinarne infekcije nastaju isključivo nakon seksualnog odnosa, pa ih nazivamo “honey moon” cistitisima ili infekcijama “medenog meseca”, i one zahtevaju poseban vid terapije.

Posebnu vrstu predstavljaju bolničke infekcije, jer su često uzrokovane veoma otpornim bakterijama, neosetljivim na dejstvo brojnih antibiotika.

Najteži oblik urinarne infekcije je urosepsa koja nastaje širenjem infekcije do drugih organa, a predstavlja teško i po život opasno stanje i leči se često posebnim “rezervnim” antibioticima.

Simptomi
Urinarna infekcija se najčešće manifestuje učestalim nagonom za mokrenjem, peckanjem pri mokrenju, bolom u donjem delu trbuha ili u mokraćnoj cevi naročito pri kraju mokrenja, a ponekad se može javiti i krv u urinu, vidljiva golim okom ili mikroskopski. U ovakvim slučajevima se najšešće radi o zapaljenju mokraćne bešike (cistitis).
Dijagnoza
Urinarne infekcije se dokazuju pregledom urina i analizom urinokluture, za šta je potrebno uzeti prvi jutarnji urin, srednji mlaz, nakon pranja ruku i genitalija. Ne treba zaboraviti da uzorak urina treba doneti najkasnije za 30-45 minuta do laboratorije.
Terapija

Terapiju i dužinu lečenja urinarne infekcije propisuje urolog nakon postavljenje dijagnoze. Pored antibiotske i neantibiotske terapije koje propisuje urolog, postoje i ne-farmakološke mere kojima možemo smanjiti simptome i raditi na prevenciji urinarnih infekcija.

Prevencija urinarne infekcije:

  • Povećanje unosa tečnosti, jer se na taj način smanjuje koncentracija bakterija u mokraćnim organima, a češćim izmokravanjem se one i mehanički odstranjuju,
  • Izbegavanje hladnih i gaziranih napitka,
  • U periodima lečenja urinarnih infekcija treba redukovati unos slatkiša,
  • Izbegavati polne odnose,
  • Povećati nivo lične higijene,
  • Ne treba odlagati mokrenje, već naprotiv izmokravati se što češće.

VAGINALNE INFEKCIJE

Vaginalne infekcije spadaju među najčešće razloge posete ginekologu. Uzročnici mogu biti bakterije, gljivice, virusi i protozoe. Simptomi su različiti u zavisnosti od uzročnika ali se najčešće manifestuju iritacijom, svrabom i pojačanom vaginalnom sekrecijom. Učestalost infekcija nešto je veća u letnjem periodu a razlog tome je izloženost hladnoj vodi (ponekad i bakteriološki neispravnoj), vlažni kupaći kostimi u periodu odmora i promena većeg broja seksualnih partnera.

KANDIDIJAZA

Najčešći uzročnik vaginalne kandidijaze je gljivica Candida albicans, dok u oko 10% slučajeva uzročnici mogu biti drugi tipovi. Najupečatljiviji simptom je svrab u predelu vulve i vagine. Međutim, simptomatologija često ne mora biti tipična, s obzirom da kandida predstavlja saprofitni mikroorganizam, normalni je stanovnik vagine u malom broju.
Simptomi

Vaginalna gljivična infekcija može izazvati tegobe kao što su:

  • Svrab,
  • Vaginalno peckanje (pojačava se tokom mokrenja i seksualnog odnosa),
  • Gusti, beo sekret (kao sir),
  • Vaginalna iritacija,
  • Crvenilo vagine i otok spoljašnje intimne regije.
Dijagnoza

Dijagnozu uspostavlja ginekolog nakon uzete anamneze i pregleda sluzokože. Uzima se bris za mikroskopski pregled (na taj način se određuje grupa sekreta). Ukoliko se radi o kandidi, vaginalni sekret će biti VI grupa čistoće. Ređe se uzima bris za zasejavanje na podlozi na kojoj će nakon nekoliko dana izrasti kolonije candide albikans ili retko neke druge vrste kandide.

Iako nam simptomi mogu ukazivati da se radi o kanidijadizi, neretko se samo na osnovu simptoma postavi pogrešna dijagnoza jer i drugi uzročnici mogu izazvati indentične simptome vulvovaginitisa, a sama kandidijaza može razviti i atipičnu kliničku sliku.

Terapija

Sve žene sa vulvovaginalnom gljivičnom infekcijom moraju da se leče bez obzira na jačinu simptoma. Lečenje sprovodi ginekolog koji vrstu, način i režim terapije određuje individualno. Redovni ginekološki pregledi su najbolje rešenje kod žena koje imaju problem sa čestim vaginalnim infekcijama Terapija se sprovodi antimikoticima – vaginaletama kojih ima nekoliko vrsta, najčešće u trajanju od 3 do 7 ili više dana. Lokalna terapija može da podrazumeva i antimikotičke masti za kožu i sluzokožu vulve. Ukoliko ginekolog proceni, može dati i oralni, sistemski antimikotik u jednokratnoj dozi.

Prevencija:

  • izbegavajte da nosite uzak donji veš, uske pantalone, hulahopke ili helanke,
  • izbegavajte korišćenje intimnih dezodoransa ili dezodorisanih tampona/uložaka,
  • nemojte da sedite u mokroj odeći, naročito u kupaćem kostimu,
  • jedite dobro izbalansiranu ishranu,
  • oblačite odeću od prirodnih vlakana,
  • izbegavajte sedenje u kadama ili česte tople kupke,
  • izbegavajte vaginalno ispiranje.

BAKTERIJSKA VAGINOZA

Bakterijska vaginoza nastaje usled porasta broja bakterija koje su inače u manjem broju prisutne kao normalan deo bakterijske flore, uz istovremeno smanjenje protektivnih bakterija Lactobacillus, koje stvaraju mlečnu kiselinu neophodnu za održavanje optimalne pH vrednosti vagine i zaštitu od infekcija.

Uzrok poremećaja vaginalne flore nije tačno poznat. Međutim, postoje neki faktori koji mogu povećati rizik od nastanka bakterijske vaginoze. Bakterijska vaginoza se razvija kada je narušena prirodna ravnoteža u vagini. Normalno, zdravi laktobacili su dominantne bakterije u vagini, ali ako se razvije bakterijska vaginoza, druge neželjene bakterije počinju da prerastaju laktobacile.
Simptomi

Simptomi bakterijske vaginoze mogu uključivati:

  • Obilan retki beli sekret,
  • Vaginalno peckanje (intenzivira se tokom mokrenja),
  • Vaginalni svrab,
  • Intenzivan neprijatan miris.

Ako imate nezaštićen seks, vaginalna kiselost pH privremeno povećava zbog sperme koja je
alkalna. Ovo nije nužno štetno za vaginu, ali porast vaginalnog pH može da poveća šanse za
razvoj bakterijske vaginoze.

Dijagnoza

Dijagnoza se postavlja kliničkim i mikrobiološkim pregledom vaginalnog sekreta. Kliničkom slikom se vide znaci upale kao što su crvenilo ili otok sluzokože i obilan bistar sekret. Mikroskopskim pregledom preparata vaginalnog brisa uočava se masa gram labilnih bacila i kararkerističnih clue ćelija (epitelne ćelije prekrivene masom bakterija), nedostatak laktobacila, a leukociti nisu prisutni. Vrednost ph je povišena (ph>4.5), a aminski test je pozitivan (na predmetnom staklu se napravi razmaz vaginalnog sekreta, dodaju se 1-2 kapi 10% KOH, pri čemu se razvija karakterističan neugodan miris).

Terapija
Bakterijske infekcije se leče primenom antibiotske terapije, po preporuci ginekologa. Antibiotici mogu da budu efikasni, ali oni imaju svoje nedostatke i nose rizik za razvoj rezistencije, zato je i važno da preporuka antibiotske terapije bude od strane ginekologa.

INKONTINENCIJA URINA

Najčešći poremećaj koji proističe iz poremećaja položaja ili funkcije mokraćne bešike je inkontinencija urina koja  podrazumeva nevoljni gubitak mokraće.
Normalna mokraćna bešika:

  • se prazni 4- 8 puta tokom dana, na 3- 4 sata,
  • može da uskladišti  400- 600 ml mokraće, mada se potreba za mokrenjem javlja kada ima oko 300 ml mokraće, 
  • može da vas probudi da bi se ispraznila 1 do 2 puta tokom noći ako imate više od 65 godina, 
  • daje znak da je puna ali vam daje dovoljno vremena da stignete do toaleta
  • prazni se u potpunosti, 
  • ne dozvoljava da mokraća nevoljno curi. 

Bešika ostvaruje svoju funkciju zahvaljujući svojoj građi. Mišić bešike se naziva detruzor i zahvaljujući svojoj svojoj sposobnosti da se relaksira omogućava funkciju rezervoara. Mišić mokraćne bešike se i kontrahuje i tada dolazi do pražnjenja bešike. Ova funkcija je automatska kod male dece i svrha treninga ovladavanja mokraćnom bešikom podrazumeva svesnu kontrolu nad funkcijom bešike. U adekvatnoj  funkciji bešike, značajnu ulogu ima i urinarni sfinkter, kružni mišić koji je deo mišića karličnog dna i koji okužuje mokraćni kanal. Dok se bešični mišić relaksira, sfinkter je stisnut, što omogućava punjenje bešike. U fazi pražnjenja bešike stanje je obrnuto, detruzor se kontrahuje, a sfinkter opušta.

Simptomi

Poremećaj koji na nivou mišića bešike ili sfinktera dovodi do nevoljnog gubitka mokraće nazivamo inkontinencija. Najčešća dva tipa inkontinencije su: Stres inkontinencija i Urgentna inkontinencija.

Stres inkontinencija se javlja pri povećanom pritisku koji se javlja pri kijanju, kašlju, naprezanju, podizanju tereta i vežbanju. Tada  dolazi do nevoljnog gubitka mokraće u količini od nekoliko kapi do više desetina militara mokraće.  Kod stres inkontinencije, pred gubitak mokraće se ne oseća prethodna potreba za mokrenjem. Stres inkontinencija kod žena nastaje kao posledica narušenih anatomskih odnosa kao posledica slabljenja muskulature karličnog dna (na primer posle porođaja) ili kao posledica slabosti sfinktera. Kod muškaraca, stres inkontinencija može biti  posledica operativnog lečenja  prostate zbog benignog uvećana ili zbog pojave karcinoma.
U slučajevima urgentne inkontinencije, pacijenti osete naglu i neodložnu potrebu za mokrenjem, koju ne mogu da kontrolišu.

Dijagnoza

Ginekološkim pregledom se utvrđuje da li postoji „spuštenost“ genitalnih organa, odnosno postoji li anatomski defekt kao uzrok inkontinencije.

Potrebno je voditi dnevnik mokrenja na osnovu svoje dnevne aktivnosti, kao i upisivati podatke o količini unete tečnosti i izmokrene mokraće tokom dana. Potrebno je evidentirati tačno vreme i zabeležiti svaku epizodu nevoljnog puštanja mokraće ili aktivnosti tokom koje je došlo do nevoljnog oticanja urina.

Laboratorijske analize koje uključuju sedimentaciju urina i urinokulturu je potrebno uraditi kako bi se sproveli adekvatno lečenje. Ukoliko postoji infekcija, lečenjem infekcije se može smanjiti ili u potpunosti ukloniti simptomi učestalog mokrenja i bolova u donjem delu trbuha. Urodinamička obrada je način dijagnostikovanja inkontinencije, odnosno poremećaja funkcije punjenja i pražnjenja mokraćne bešike. Kroz mokraćnu cev se uvodi kateter putem kojeg se puni bešika. Prilikom punjenja bešike se može videte da li se radi o urgenciji odnosno prekomerno aktivnoj mokraćnoj bešici. U sklopu urodinamike izvodi se i test kašljanja uz napunjenu bešiku kojim se uspostavlja dijagnoza stresne inkontinencije.

Terapija

Urgentna inkontinencija se leči lekovima koji imaju za cilj opuštanje mišića bešike čime se postiže povećanje kapaciteta mokraćne bešike.
U zavisnosti od izraženosti stres inkontinencija se leči na više načina. Najednostavniji način su  Kegelove vežbe, koje su efikasne, pogotovu u početnim stadijumima, ali se moraju sprovoditi redovno. Kegelove vežbe su vežbe za vaginalne mišiće koje pomažu ženama i muškarcima da ojačaju karlično dno. One se posebno preporučuju nakon porođaja i usled zdravstvenih problema kao što je urinarna inkontinencija. U menopauzi su ove vežbe isto tako savršeno rešenje, jer sprečavaju spuštanje materice i bešike.

Pre započinjanja vežbi važno je identifikovati mišiće koje treba vežbati. To se najlakše postiže  prekidom protoka mokraće tokom mokrenja, na taj način se prepoznaju pravi mišići. Na dalje, vežbe se nikad ne rade u fazi mokrenja. Pošto ste tačno  prepoznali  mišiće koje treba vežbati i pošto ispraznite bešiku vežbe ćete raditi u stojećem ili ležećem položaju.

Prvo se stegnu mišići u trajanju od 3 sekunde, potom se opuste u istom trajanju. Ovu vežbu treba ponoviti 10 puta. Pri narednim vežbama dužina kontrakcije i relakscije treba postepeno da se povećava do 10 sekundi naizmenično. Ovaj set vežbi bi trebalo ponavljati 3 puta dnevno.

Kod urgentne inkontinencije takođe postoji mogućnosti samopomoći koja se sastoji u sledećem: u trenutku kada se dobije naizdrživa potreba za mokrenjem treba zastati, stegnuti mišiće karličnog dna, opustiti ostale delove tela, koncentrisati se na zaustavljanje potrebe za mokrenjem. Potom treba sačekati da ovaj neizdrživ nagon postepeno prođe i zatim  lagano otići do toaleta.

Elektrostimulacija je  metoda koja se koristi u lečenju stres inkontinencije, mešane inkontinencije i urgentne inkontinencije. U zavinosti od inkontinencije koriste se različite struje, seanse traju do 30 minuta i mogu se sprovoditi u kućnim uslovima pošto se pacijent prethodno obuči. Struja se aplikuje putem vaginalne sonde kod žena ili analne kod muškaraca.